Vizuelna komunikacija - Tužna priča

* I ova priča je iz "adakta", slučajno preostala kao neobrisana na jednom starom odlicnom Fujica hard disku. Nekada hard diskovi nisu bili kvalitetni kao danasnji jer nisu imali "Parking" glave, pa se tako dešavalo da se glava zalepi za disk ako se dugo ne koriti. Preporušivalo da se svaki disk ukljuci i da proradi bar jednom godisnje. Tako sam ja ostavljao cele HD kao godisnje arhive u slucaju da mi se ta godina ne otvori kao poseban HD disk. Kasnije sam to sve prebacivao na kvalitetnije HD, ali ostao je jedna Fujica HD iz 1995. na kojoj je stajala nalepnica "Ispravan disk" jer se nije cuo da radi za razliku od drugih diskova koji su se tresli u ruci, a što je tada to bilo normalno. Rado bi sva ta imena firmi spomenuo, ali to su i sada najači svetski brendovi, pa bolje da ih ne spominjem. :).

Pokazujem ja tako unuku neke stare delove i IBM "Cigla" procesore koji su radili bez ventilatora i besprekorno vršili posao, a sve kao neki vremeplov. Tako pokažem i ovaj Fujicu-disk na kome piše 1995.  "Ajde deda da ga ukljucimo da vidimo da li radi, posle skoro 30 godina". Preko nekog starog Doka i USB-a priključimo mi disk i on za pravo čudo radi... Mi naravno srećni. :), radi...

E na tom disku su neke stvari "adakta", što ce reći prevazidjeno-nepotrebno više, koje kao takve nisu više prebacivane na nove diskove. Sve to što nije prenošeno dalje je lepo odvojeno u folder "adakta". Pebacim to lako na brzi M2 disk na desktop da posle malo to pogledam. Tako nađem i ovu priču o projektovanju vizuelne komunikacije u objektima koju sam tada palnirao da negde stavim na sajt kao lep primer iz prakse u Srbiji. Nisam to tada stavio na sajt jer je bilo aktuelno a i opasno neprijatno, ma da i danas nije sve jedno :).

Secam se da je neki istoričar negde napisao da ono što je nekad bilo Opasno uvek je Opasno... :).

Tako mi je i sada dilema, da li da taj tada važan objekat i projektanta konkretno napišem ili da to izbegnem. Objekat je jos u važnoj funkciji a projektant je davno pokojni. Odlučio sam da ovo ne kažem, da naslednike ne povredim, a ako spomenem objekat znace se o kome je reč. Sve ovo pisem kao nešto za sve edukativo, nešto iz čega se može naučiti šta se u praksi dešava kod projektovanja vizuelne komunikacije u jednom objektu. A ako neko hoce baš da zna ko je taj projektant bio, i o kom se objektu radi neka se javi i nek dodje do mene na kaficu i reći ću... sve je ovo zaista bilo ovako, samo da ovo novinari ne prepričavaju po svome.

Još samo ovo da u ovom uvodu kažem. Razlog što ovo vadim iz "adakta" i ponovo pišem nije samo taj što sam ovo slučajno našao pisano pre skoro 30 godina, nego što se ništa do danas nije promenilo.

Javlja se prošle nedelje telefonom i meilom jedna firma koja izvodi radove na jednoj bolnici u Srbiji. Imamo kaže mi projekat vizuelne komunikacije sa osnovama ali je on više samo kao specifikacija potrebnih radova a sad nam trebaju i konkretna rešenja. Svega toliko mislim se ja. Dam im ja link na moju projektnu dokumentaciju namenjenu projektantima sa svim rešenjiam i .pdf dokumentima, pa nek sami projektuju i odatle uzimaju besplatno kao "otvorenu" sve šta im treba. Malo je doduše zastarela, ali sve je tu i jedina je kao takva i na internetu od 2000. godine a pravljena je negde 1995. i nije ovo reklama za nju, ovo je samo deo priče.
https://www.graviranje.rs/projektna_dokumentacija.htm

Ali ko će sve to da gleda i čita kad oni imaju kako kažu "važnija posla". I da li ja možda mogu da to uradim, pa ću možda i da dobijem posao na licitaciji. Odmah im kažem da na licitacijama ne učestvujem jer tamo dobijaju posao najeftiniji i oni koji imaju neku vezu a ja nisam taj. Kad bi se na konkursu i praksi taržilo da se izvede ono što je predmerom i predračunom ovakvim projektom predvidjeno, onda bi ja verovatno dobio posao, ovako je to besmisleno. Zato i pišem ovaj članak kao edukativan jer sam sve to prošao od izrade projektne dokumentacije za projektante na tri jezika do izvodjenja nekih od najvažnijih objekata, a sve to više ne radim, ali želim svima dobronamernim i poštenim ljudima u ovom poslu da pomognem, da nam svi javni a i drugi objekti budu lepsi i pristojniji. Možda to negde i nije bilo ovako kao ja pišem, ali moja iskustva su ovakva.

Evo te price:

Dešavalo se to pre skoro 30 godina u Beogradu. Radio se jedan tada važan javni obejkat. Država je za potrebe izgradnje tog objekta otvorila posebno preduzeće (koje je posle izgradnje bilo zatvoreno).

Sve je tu moralo da bude "veličanstveno i reprerentativno", angažovani su poznati arhitekti a skupi granit se uvozio čak iz Južne Afrike, spominjale su se neke banoslovne cifre.

Za projektanta vizuelne komunikacije izabran je tada jedan od najmerodavnijih za to u tadasnje vreme. On je bio zadužen za dizajn instituta za Urbanizam i saradnik najpoznatijih časopisa za dizajn i arhitekturu. Zaista svestrano obrazovan u arhitekturi i dizajnu. Nisam istraživao šta je sve radio, ali ono što znam je da je svako od starijih arhitekata „skidao kapu“ kada sam njega spominjao.

Kao Arhitekta sa velikim iskustvom u svim oblastima arhitekture, kako i sam kaže, pre projetovanja rešio je da obiđe firme koje se time bave, pa je tako došao i u našu firmu. "Treba da projetujem vizelnu komunikaciju na tom i tom objektu pa želim da vidim šta je na tom palnu moguće kod nas uraditi da ne projetujem nešto što se posle ne može izvesti". Naravno kaže on, nikog ne želim da protežiram niti preporučujem, sve će projektom biti definisano.

Ono što je kaže on za mene najvažnije u vizuelnoj komunikaci je FONT, pa onda sve ostalo.

Ovoga mora da je sam Bog poslao kod mene mislim se ja... Hvala dragom Bogu da jedan ovakav dođe. Podelili smo CD i katalog za projektovanje vizuelne komunikacije u oko 150 projetnih biroa, tamo pokazali sve naše fontove i retko ko da se javio od projetanata da nešto pita... a za font NIKO.

Naravno nije on očekivao od jedne graverske kuće da ima neke svoje čirilične fontove, već da samo znaju da dobre fontove izaberu i da ih realizuju u graverstvu.

Na drugom nivou zgrade imao sam tada četvoro zaposlenih na razvoju ćiriličnih grafičkih i graverskih fontova za naše potrebe.

Iako stranke koje su dolazile u vezi nekog posla nisu tu ulazile, uvedem ga u taj prostor gde smo to radili. Na zidovima su bili pregledi slova, uradjenih na velikom ploteru ili odstampane na A4 štampaću, na policama su bili katalozi Linotipa, Bertholda, Monotipa, Adoba, ITC-a, Letroseta i drugo.

Najblaze rečeno čovek je bio fasciniran. "Jel mogu ja ovde malo da sedem"... može naravno...
Posle prvih utisaka prvo pitanje je bilo: Ko vas za ovaj posao sa slovima finansira. Niko, kažem ja, sve što od para dođe iz ove druge radionice mi prebacijemo u razvoj i plate ljudima za opremu i kiriju.

"Da li ja ovde mogu i sutra da dođem i da ovde malo boravim i družim se sa vama. Ovo bi trebao da bude državni posao a ne posao za neku privatnu firmu" kaže on. Tada nisam znao šta je on sve bio, nebitno mi je bilo, voliš slova.. dobro došao si.

I tako je on danima dolazio, uživao u lepim slovima, gledao kataloge i šta se sve tu radi. U to vreme smo radili na ciriličnoj verziji Helvetike Medium. Postojala je korektna i dobra latinična varijanta fonta ali ne i ćirilična varijanta koj je nama bila preko potrebna za vizuelnu komunikaciju. Nemački Linotype nije hteo da napravi ćiriličnu verziju Helvetike Medium, jednog od najvažnijih fontova latinice, već je kao "Kukavica jaje" podmetnuo Srbima tadašnju Helvetiku Normal. Po nazivu bi se reklo da je to isto, pa se tako to ovde tada i koristilo decenijama, ali to nije imalo veze sa latiničnom Medium verzijom fonta. Kao osnovu za tu Normal cirilicu uzeli su jednu staru Helvetiku latiničnu verziju i na nju nadogradili Srpska i Ruska slova, da tako Srbi i Rusi nemaju kulturno pisamo kao oni. Uostalom što da oni razvijaju ćirične fontove nama kad to mi nismo ni tražili. Bilo je mnogo poštenije da je uopšte nisu napravili a ne onakvu poražavajuže lošu sa kojom ja nisam mogao ništa pisati. Sve u svemu ovo je bila velika podvala na koju su svi u Srbiji naseli, a samo sam ja o tome tad javno pisao.

Kad je ovaj projektant - ljubitelj dizajna u arhitektue sve ovo video, počeo je skoro svakodnevno da dolazi kod nas kao u neki klub. meni kao vlasniku firme bilo je milo da to neko ceni i poštuje od uglednih arhitekata, da i moji zaposleni vide da mi nešto važno radimo.

Tražio je da mu pokažemo šta najabolje od elemenata za izradu vizuelne komunikacije imao. Ne mogu vam sve to pokazati jer za nabavku svega toga treba dosta vremena da se nabavi i uradi a to u praksi niko neće da čeka, poručuje sve u zadnjem momentu, kada se i trava oko objekta sad i danonocno zaliva da izraste za 7 dana, kažem mu ja.

Ovde nije taj slučaj, kaže on, sve ću ja to da predočim investitoru, ako treba dobićete sve dozvole za uvoz, oni su država, a ako treba oni će uvesti te materijale direkno iz Swiss. I bio je zaista sugestivan, on je verovao da je tako moguće, pa sam se i ja ponadao, jer je sve to bilo tako logično.

Izvadim tada veliki lepi kofer Svajcarske firme "SCRITO" koji sam kupo za tada skupih 800 Švajcarskih franaka u Švajcarkoj. U koferu su bili ekskluzivni aluminijumski eloksirani profili sve "Na klik"
u raznim bojama za obeležavanje prostorija, informativnih tabli i putokaza a sve od polutvrdog aluminijuma namenjeno za garviranje. Ja sam to kupio jer sam planirao da neke od tih elementa uvozim kao tipske elemente koje bi imao na stanju kad zatreba, a kofer kao prezentacioni za važne objekte a tad je bila ta prava prilika.

On se oduševio. To nam treba, NEUNIŠTIVO, LAKO IZMENJIVO I NEZAPALJIVO.
Ali kaže sve to moram da ubacim u projekat, koje firme su materijali, koje boje, dimenzije itd., i zaista tako je sve u projektu i napisao NEUNIŠTIVO, LAKO IZMENJIVO I NEZAPALJIVO.

Takvi su propisi da svako to može licitirati, kao i vi. Ja vam samo mogu garantovati kao projektant da neću kasnije nikom potpisati da nešto drugo jeftinije umesto ovoga isporuči ako je to u tenderu traženo i to ponudio. Naravno, ništa drugo mi i ne treba, nek samo dobijem malo bolji rabat kod ovog proivođača od drugih pa je dobro, mislim se ja.

I tako on sve isprojektuje sa ovim elementima, u projekat stavi naše piktograme kao "Slicne tipu infoFORM" ali se podrazumevalo da ce izvodjač ponuditi svoje piktograme sa kojima će se projektant saglasiti, a ako to nemaju neka stave internacionalne koje on sa razlogom ne voli. A što se tiče fontova tu se on mučio jer nije smeo da napiše Helvetica Medium Cirilica, koju smo samo mi imali jer ona praktično na tržištu ne postoji, pa je tako napisao samo font Helvetica Cirilica, to je sve kaže što ja mogu.

Završi on taj projekat i preda ga investitoru. Da bi dobio u vremenu pošaljem svu specifikaciju faksom Scritu u Švajcarsku da bi dobio ponudu za sve to i što je za mene bilo najvažnije - rok isporuke.
Dobijem ponudu za sve to sa rokom isporuke od mesec dana i tako sam ja imao spremnu ponudu. Oteglo se to, nikao da se investitor javi, zovem ovog arhitektu a on kaže da je to davno predao i da ne zna šta se čeka.

Otprilike kad je na TV-u objavljen dan svečanog otvaranja objekta ja sam dobio zahtev za ponudu. Već je bilo kasno da ja to sve mogu dobiti, ocariniti i kamoli sve to izgarvirati i montirati. "Pala mast u propast" mislim se ja, onolika priča i na kraju ništa. Pozovem ja ovog arhitektu i kažem mu da u ovom roku ja ovo ne mogu ponuditi, a da to ni drugi neće sigurno moći. To je njihov problem, kaže on, ti daj tvoj rok kako ti možeš, pa nek za otavranje nešto improvizuju. Tako i uradim, ali je moj rok prelazio datum otvaranja za oko mesec dana.

I šta se dalje dešavalo je standardna stvar u Srbiji. NIti se investitor javio da je ponudu dobio niti da je drugog izabrao za izvodjača.

Zovem ja opet ovog projektanta i pitam šta se dešava, a on počinje da mi se izvinajva. Niti su mene kaže on obavestili da su trazili ponude, niti da je neko dobio posao. Od izvodjača mi se niko javio da nešto pita.

Vidim ja da je tu stvar završena, jedino da odem da vidim kako to izgleda posle otvaranja objekta.. A kao je izgledalo i ja sam se iznenadio. Umesto Scrito Al graviranih profila isporucen je obican klirit sito štampom urađen, sa drvenim crveno ofarbanim lajsnicama u boji u kojoj je Scrito trebao da bude. :).

Od moje ponude ovo je moglo da kosta maksimalno jedno 20%. Ogromna je razlika bila u ceni. Koliko je investitor to platio meni nije bilo poznato. Moja ponuda svako je bila odlična "uslužna ponuda". Dovoljno opravdanje za dodelu posla drugome moglo biti činjenica da ja nisam mogao ispuniti traženi rok. A što je tarženo nije NEUNIŠTIVO, LAKO IZMENJIVO I NEZAPALJIVO to nije bitno, ko to sme da pita kad Glavni u državi treba da dođe na otvaranje i što tako treba da stoji godinama, to isto nije važno. U prvi mah sam pomislio da je ovo samo neko prelazno rešenje za otvaranje objekta, kao na snimanju filma, ali to je bilo definitivno rešenje.

Naravno video je sve ovo i ovaj arhitekta, koji je došao posle otvaranja do mene u firmu i rekao:
Ja sam se prema Vama savesno poneo, verovao sam da če te vi najbolje uslove u ponudi dati jer vi sve to vec imate, fontove, CNC mašine, poznajete materijale i dobljace. Ja sam sa moje strane strane posao isto tako savesno uradio i naručilac mi je to platio. Koga je on izabrao za izvodjaca i Nadzor to je njegova stvar, od mene ništa više nisu tražili. Sve je to tada sa njegove strane izgledalo pošteno i logično.

* Sa današnje tačke gledišta, 30 godina posle, nisam baš siguran da li je sve tako da ništa nije znao oko dodele posla ovoj firmi, za koju ni tad ni kasnije više nisam čuo. Možda je samo iskorišćen od investitora, da se tako pribavi uslužnu ponuda sa skupim materijalima i rešenjima, a onda posao dodeli drugima da to urade sa jeftinim rešenjima i velikom razlikom u ceni, pa se tako i sam našao u čudu. Ali sigurno je da je priča sa njim oko slova i dizajna bila iskrena i meni je tada to bilo dovoljno. Nije se moglo to isfolirati, čovek je zaista do danas ostao u mom lepom sećanju po svom interesovanju za slova. Kamo sreće da je u proteklih 30 godina bilo više ovakvih interesovanja za cirilične fontove i slova slova od strane arhitekata, mnoge bi poslove sigurno tako dobili.
(Dopisujem naknadno... ovaj arhitekta se zvao Nenad Novakov).

Verujem i u to da je ovo poučna priča, kako za arhitekte tako i za izvođace. Gde prestaje obaveza projektanta koji je nešto isprojektovo. Šta i zašto je neke pozicije u toku izvođenja promenio. U koju svrhu je to promenio i kakvaje je tu razlika u ceni. Da li se on pismeno izjasnio da objekat nije takav projektovao ako se sve drugačije na objektu uradilo. Da li je projektant dao grafička rešenja za npr. firmu na ulazu u objekat, ili se dizajn podrazumeva u ceni ako je napisao "Po zahtevu naručioca". Da li projektantu i izvođaču radova pada na pamet da je dizajn firme skuplji od izrade firme. Zato je i projekat vizuelne komunikacije (napolju) skup jer ova rešenja daje projektant i to se ne prepušta najefinijem ponuđaču. Na investititore se ne može uticati, to je njihova stvar koga će izabrati i koliko će to platiti. Ali ako su naše građanske pare u pitanju, kad se radi o javnom objektu onda to "Nije sve jedno". Moramo svi boriti da to bude pošteno i transparentno, da nam Srbija bude lepša i bolja, to je razlog zbog čega sve ovo i pišem.

** Sada će neki sigurno da se pitaju "Pa kako si ti onda dobijao poslove".
To bi mogla da bude druga priča, pa ko veruje nek veruje a ko neće njegova je stvar. Uvek sam na ovakvim i sličnim zahtevima na kraju dopisa pisao da ostajem otvoren za saradnju i ako nekom drugom dodele posao, mogu uraditi i samo jednu poziciju koju drugi nisu valjano ili uopšte nisu uradili. Pa se tako to i dešavalo. Potroši investitor velike pare za objekat, uradi neko "Jeftino" vizelnu komunikaciju pa pred otvaranje prođe "Gazda" objektom i kaže - Skidaj ovu firmu i informativnu tablu, brzo da napravite drugu za otvaranje objekta, nemoj da se sa ovim blamiramo. E onda su to bili mojih 5 minuta. Ne treba onda ni treća ponuda ni licitacija, sve onda može. Kako - nemam pojma, mala nabavka, nepredviđeni radovi ili slično, uglavnom plate to odmah predračunom i ja sve to brzo i uglavnom preko noći napravim a sve bez ikakve "veze" kod investitora. Drugi slučaj je kad se to radi za nekog privatnog vlasnika koji tačno zna šta hoće. Dođe vlasnik kod nas firmu, pogleda uzorke i kaže - Hoću to i to i to je kraj priče. Naravno da privatnici znaju redove veličina cena i čim čuju cenu odmah se opredeljuje za to ili jednostavno kažu - ovo nam je skupo, šta je jeftinije rešenje. Sećam se kao jedne od retkih naših uspešnih licitacija za Hotel Hayatt u Beogradu 1989, godine. Projektnim zadatkom su precizno postavljeni uslovi za sve pozicije, onako kako to imaju u svim svojim objetima širom sveta. Mesingane ploče 100x100x3mm za svaku sobu, sa radijusima, skrivena montaža, patinirane kao da je staro, font Roman, duboko gravirano i ofarbano u crno... i tako redno od firme do priveska za ključeve. Uslov je bio da se uz ponudu dostave i uzorci. Sve to napravimo tako, kao da je hotel u Londonu i to dostavimo uz ponudu. Naravno noću jer je sve hitno... Najteže nam je bilo "Uludo" praviti skupe uzorke po specijalnom zahtevu, pa ako prihvate dobro je, ako ne "Džabe ste krečili". Ne znam tačno šta su drugi ponudili, ali mogu da pretpostavim. Naručilac se odmah opredelio za nas. Sutra dan su došli da vidi firmu gde se to radi pre nego što sve to plate i odmah paltili, a mi sve to uradili u dogovorenom roku. Da je ovo bila naša državna firma sve to ovako ne bi prošlo ni kad drugi ponuđeno ne bi mogli da ponude onako kako je traženo, zato je ova priča za mene ostala nezaboravna.

Kljucne reci: Vizuelna komunikacija izrada i izvođenje.