Priča druga - kako sarađuju graveri u Srbiji

(nastavak prve priče)

Odmah mi se javlja i priča druga, ako nekom padne na pamet da se pita kako ovi u podnožju brda neznaju za ovog "Lika" sa brda, evo priče druge i ovo je sve živa istina...

Iz duboke unutrašnjosti Srbije, iz mesta gde se svi putevi završavaju i od koga je i sam Bog digao ruke kako sami kažu, javlja mi telefom jedan graver.

Dolazim za Beograd u petak, da li ste u firmi, hteo bih da mi naoštrite par noževa za graviranje.

Ne radim to kao uslugu, već samo za sebe rekoh, al ajd dođi, naoštriću ti.

Dođe on, naoštrim mu ja te noževe, a on me pita:

Aman-zaman, da li znaš nekog gravera bliže meni ko bi mogao da mi naoštri ove noževe kad mi se istupe da ne idem 200-300 km za Beograd, raspašće mi se auto.

Pogledam ja u svoju arhivu za drugim stolom, čini mi se da u tom mestu ima još jedan graver. Pitam ga u kojoj je on ulici i broju sa namerom da zapišem, kad ono ista ulica i broj kao i ovaj graver koga već imam u arhivu i koga znam, bio je čovek kod mene.

Da li ti znaš toga i toga... pitam ga ja.

Znam kaže, taj stanuje stan iznad mene...

E vidiš on ima malu graversku mašinu i oštrilicu pa idi kod njega i zamoli ga da ti ih on naoštri noževe.

Ne mogu da verujem kaže... Hvala ti do neba... znam čoveka... prvi mi je komšija.

Ja sav zadovoljan, rešio čoveku problem "Ko od šale" da se ne muči mučenik.

Al ne leži vraže... Sutradan javi mi se graver "Stan iznad" ljut ko zmija...

Šta ti imaš drugima da pričaš da ja imam oštrilicu... itd... iskritikova me on bogato...

Izvini kažem ja, mislio sam prve ste komšije.... spusti mi on slušalicu...

Neprođe par sati javi se onaj prvi "Stan ispod" i kaže:

Slušaj Branko, ti si nesto pobrkao lončiće, ovaj iznad mene nema nikakvu mašinu ni oštrilicu... nema čovek nikakve veze sa graviranjem.

Moguće je kažem ja... mora da sam nešto pogrešio, izvini...

Posle toga sam bio mnogo obazriviji... sad uvek moram da pitam - dali mogu da dam vaš broj telefona tom i tom graveru interesuje ga to i to, što je zamorno, pa se uvek pitam da li to uopšte da radim.

Čuo sam priče od nekih starih gravera i nekih koji su taj zanat nastavili, da je graverski zanat uvek bio jedan od najčuvanih zanata. Družili su se graveri na esnafskim sastancima i odlazili u kafane, ali je svako imao svoje zanatske tajne. Nikako nije moglo da se desi da učenik-šegrt bude iz istog grada ili blizine kako kasnije ne bi bio konkurencija majstoru.

Sećam se neke stare fotografije, majstor ide u Vrnjačku banju a konjskim kolima on, žena i dvoje dece sa par kofera. Iza njega druga kola "Taljige", u koliima šegrt a na kolima smederevac i drva. Nezaboravna slika, ne sećam se više gde sam je video ali sam je dobro zapamtio. Ne može šegrt nešto da poslovno "Muljači" i gluvari, pokušava da sam radi ili obilazi druge gravere, najsigurnije je da je tu pored njega, da sa njim ide u banju i još da bude od neke koristi... :-).

E to za one koji nisu Majstori izgleda sebično, eksploatatorski... a za majstore ne. Svaki Pravi majstor je pravio od šegrta majstora, i naravno da će šegrt taj posao jednog dana raditi sam, ali ne baš u istoj ulici, i ne baš prve godine. Takođe nije ga pravio majstorom odmah, morao je šegrt nešto odradi jer nije imao pare da to učenje plati. Najteže je bilo majstoru kad šegrt posle nekoliko meseci pređe kod drugog konkurentnog majstora i tamo prenosi sve ono što je kod prethodnog video a što je ovaj mukotrpno istraživao, učio i to u posao ugadio.

Puno puta sam se susreo sa misljenjem onih što zanat tek uče ili ga nisu dobro izučili da kažu. Ja bih svima rekao sve šta hoće... u to verujem, ali to siguran sam da to ne vredi mnogo.

Moj stav po ovom pitanju bio je otprilike ovakav. Pitajte me iskreno i konkretno ono što želite da saznate, šta mogu rećiću vam. Ono što ne mogu da kažem a toga ima, to me niko nije pitao. Skoro sam pročitao neki listig 50-tak zanata koji izumiru, tu je i ovaj graverski.